Видици

РАДОВАН БЕЛИ МАРКОВИЋ, ЛИТЕРАТА ИЗ ПУТНИКОВЕ ЦИГЛАНЕ, КАВАЛЕР СТАРОГА ПРЕМЕРА
Ране од којих живимо
Бело Ваљево, Лајковац, Горња и Доња Псача... његове су ране, за које, вели, не тражи траве ни књиге лекаруше. Зна да неће умрети док су му те ране живе. Потребни су нам људи са визијама, а не са зачепљеним визирима. Са оловком или без, овде или онде, у сну или на јави, писац робује својој причи. Милошћу Творца, каже, у Србији поносно живи. Покушава да разуме оне који одлазе, али баш и не успева. Они су можда у праву, ако је заиста све у новцу. А није

Пише: Весна Капор
Фото: Архива саговорника

Овај разговор је баш то: прича са кавалиром старог премера и прича о њему. У литератури. У језику. Прича о Књижевнику, како га ословљавају у Лајковцу, а и шире, Бога ми, о томе како се не одрећи, и издржати, у овој бици са опскурним шљаштећим новим временом, у коме је императив: самозаборав.
Наш Књижевник нас опомиње и показује да је то не само могуће, него да је могуће извиленисати читав нови-стари свет, од такође новог-старог језика. Чврст. И трајан.
Радован Бели Марковић је суштински највећи лиричар у прози. Суштаственост свакога реда који написа свакако оставља наше душе, несмирене а увек гладне, потпуно без даха. Дубоко уроњене у нова питања, кроз старе муке.
Уграђивањем своје приповедачке нити у тврду а ваздушасту кућу наше књижевности, рода и језика, а самеравајући свеколико време нашег трајања, претке нам, и будућнике, РБМ је испричао многе наше приче, издунђерисао светове у којима и јесмо и нисмо. Он дотиче, језиком, ону алхемију о којој сви писци сањају: бестежинско, бестелесно, суштаствено. Проводи нас кроз светове зачудности као кроз најобичније одаје. Време је ту јединствена, а опет разложена јединица, време је вечност, у којој сви заувек и замешатељно учествујемо.

У Лајковцу је довољни рећи: Књижевник, и сви знају да сте то Ви. Како се десило нешто чега одавно нема: да се изгради такав однос према писцу?
Књижевници, „куд год иду по земљи царевој”, имају дужност да и безграмотног пусте на корак преда се, а грамотнима да, нипошто, не турају своје књиге у руке...

Писање, заправо књижевност, једини је живот који постоји. Једино место где се може задобити целовитост и смисао. Из Вашег рукописа то се чита... или, ипак, не?
Књижество сам изабрао, најпре, као витешки оклоп у свакодневном походу на ветрењаче, а после – као простор земаљског послушања, поготово као читалачки бдитељ...

Ваше писање није линеарно. Да ли је то симболика живота: ништа не тече следно, право?
Само је Литургија извод из Вечности, о осталим књижевним сочињенијима остаје да се разговара, дочим се такозвана линеарност приповедања, сасвим сигурно, не може убројати у стилска својства која укрепљују ма и судски саписник, некмоли добру причу...

СТВАРНОСТ ИЗВРНУТА НА ПОСТАВУ

„Мнимиј литерат”, „мртвих душа поклисар”... Некако сте прешли с ону страну стварности, као нека врста мага који твори нову стварност?
Писање је, према мом поимању, унеколико и ствар душевне пометње и повишене температуре, илити усијања ума, уз знање да прави писац од својих  „болести” не тражи заштитите ни лека, нити иједног „окужаног несрећника” задржава у карантину, пред вратима својих душевних одаја... Не, није ту реч о новој стварности, већ о стварности „изврнутој на поставу”.

У свему томе показујете да ничега нема без онога што је било?
Нема, нема, нити може бити! Књига каже да већ бивало је све чему смо наредни, а преци нас воде за руку кроз мрак овога света... Не треба се тога стидети, ни тражити друге путовође!

Србија – Бело Ваљево, Лајковац, Горња и Доња Псача... Показујете да наш лични микрокосмос, наш завичај, може постати и читав космос?
Набројали сте, нехотећи, само пет од множине мојих рана, дубоких и наприштених, за које видаре, својим веком, нисам тражио, нити целителне траве и мелеме плаћао („по цени какву трг доноси”), а ни листао „књиге лекаруше”, знајући да нећу умрети док су ми набројане ране живе...

Недељивост света као духовне категорије, као митског чворишта, изниче из самих јунака, одвија се око њих, заправо на познатим нам локацијама, али увек у једној вишој димензији, у новој стварности која се ослања на прошлост и преплиће са прошлим?
Тврда вера у друкчије и више постојање земље Србије, у Србију понад облака, обдржала ме је у овом поднебесју, међу Србљима који господари и властела поодавно нису, али кисела сам лица удиљ био и остао, гутајући често меште супе кашику, чим се сетим да Небеску Србију и гдекоји Срби исмевају... Ех, мог приповедања инатљиви јунаци не могу, без ње, теменати пред добом, одрећи се „више димензије” и сокрасити на некојем од запуштених гробаља или у којој локалној механи, „што поклани, што пијани” – како је то спевао велики песник, мој земљак, Петар Пајић.

МАГЛА СА НАШИХ ВИЗИРА

Да ли стварност има границе и где су оне?
Границе нема, али има, овим светом, залуд-караула и залудних граничара, што је смешно и у исти мах тужно, но не треба се бринути због тога, пошто нико није властан да на Божји посед издаје земаљске тапије!

Повезујете ли своје светове са световима својих претходника, како каже професор Радивоје Микић. Због чега је то важно?
Без смисла би и без икаква упоришта остало књижество које није препочето од онога што је раније сказано и написано... Постоје, напре и најпосле, и световне књиге које, попут богослужбених, не застаревају...

Мислите ли да се може развући магла са наших визира у овом веку?
За народне предводнике да се, по слову и духу Душановог законика, истуре људи који ће државу као дом свој подизати, они који кроз маглу и преко брда виде, а не они који нас, попут Домановићевог Вође, и белим даном из мрчаве у мрчаву водају, саплићући се сопственим ногама и слепачким штаповима... Потребити смо, дакле, за људима са визијама, а не са визирима, пошто магла првима не смета.

Читајући Ваше редове, улазимо у месо приче; она се као мрежа склапа над нама. Сусрећемо се са живописним светом предака. Да ли је, колико и због чега важно провести читаоца кроз такво искуство?
Све иде својим редом, сваки писац је последоватељ својих књижевних предака. Неке дугове ваља и вратити... А о прецима уопштени ако је говор, наше је послушање у томе да, у књижевном смислу, увећано наслеђе потомцима оставимо, е да нам потомци не би по туђим баштама трешње и дудиње брали! А мог приповедања штоно би се тицало, старао сам се да и такозвану садашњост читаоцу представим као јоште „непрокњижену” прошлост... Надам се да смо се разумели!

Ваш стил је посебан, а ваша поетика је издвојен топос у српској књижевности. Играте се конвенционалностима; наоко кршите правила, и формална и стилска. Смењују се гротескно, сентиментално и лирско. Све је сад и овде...?
Чини се као необична околност, али никада нисам размишљао о потанкостима, стилским и поетичким, које одликују моју прозу... Једноставно: своју причу сплићем од разнобојног плетива, често и од „старежине”. Пазећи да се наставци и чворови не виде... Најпосле, нисам баш сигуран да бих све то успео да објасним!

ПРЕНОШЕЊЕ СВОГ „ДУШЕВНОГ ПОРЕТКА”

Како иначе пишете? Како се спремате за писање?
Оловком, у кревету, по квадратићима штампарске макулатуре... Са такозваним рачунаром се нисам сродио, али успевам некако да своје квадратиће пренесем, служећи се поменутим рачунаром искључиво као неком врстом писаће машине... Не практикујем посебне ритуале, ништа у смислу припрема за писање... Са оловком или без ње, овде или онде, у сну или на јави, писац робује својој причи!

Све је стварно и истовремено све је фикција? Како то успевате? И да ли је то, заправо, живот и свет: место где се додирује видљиво и невидљиво; где је све могуће?
На хартију, једноставно, преносим свој „душевни поредак”. С колико успеха, то је већ питање на које, да се не лажемо, немам задовољавајући одговор!

Ви сте заступник потребе да се лирско и наративно, ововремено и оновремено споје, да све буде једно?
Завршетак једне приче је истовремено и започетак нове, а добра прича се једино у себи самој може потражити и наћи упоришта... Тако ми се чини!

Лајковачки мними литерата, Р. Б. Марковић, показује како свет нема границе, како књижевност може све. Да ли сте томе тежили од самог почетка свог писања?
Мними литерата, Р. Б. Марковић, као књижевни лик, брзоплето се, понекад, поистовећује са писцем Р. Б. Марковићем, отуда и дугови које први прави на рачун другога, и ту ствар није лако распетљати, признајем... Покушао сам то у роману Плава капија, али о томе треба још да се разговара... Кажете: „Од самог почетка...” Да, од самог почетка сам тежио да избришем поменуте границе, али и да управљам својом причом. Но прича је, на срећу, преузела команду и сад смо ту где смо... Заправо: нигде!

НА ПУЧИНИ ЈЕЗИКА МАТЕРЊЕГ

Кад кажу: мали смо народ, мала нам је књижевност... Слажете ли се?
Не слажем се! Народе никада не мерим и не пребрајам, а књижество ми се чини општељудском својином, као и ваздух који удишемо!

Кажу, такође, да Ваше књижевно послеништво има своју сврху у откривању, у утврђивању и показивању творачке моћи српског језика, његове безграничне снаге и лепоте?
Сељачки и краљевски језик српски, на срећу, није спао на то да му моја књижевна незнатност открива безграничну снагу и лепоту... Сваки писац само узима из ризнице језичког бесцен-блага, Бога молећи да и сам у ту ризницу штогод придода, а и ако не придода – ризница се испразнити неће, док је народа који на српском ћути, говори и пише!

Онеобичавање, језика, фабуле, структуре. Неологизми, на свим нивоима, који се једначе са архаизмима. И на том пољу целовито и систематично градите свој пут?
Нешто се може и примити, од онога што сте рекли, али немојте претеривати... Мој књижевни кораб само се одржава на бескрајној пучини матерњег језика!

Каква је моћ приче? Кад она бива игра, кад поука, кад надилази појединца?
Добру причу одликују и набројане особине, али добра прича, и поред набројаних особина, мора бити, најпре и најпосле, добра!

Завичај и патриотизам – речи које помало празно звуче, у овом веку...?
Како коме! Некима само звуче и празно одјекују, дочим поменуте речи мени значе и не волим их док одјекују...

***

Биографија
Радован Бели Марковић (Ћелије, 1947). Писац. Школовао се у Ћелијама, Лајковцу, Лазаревцу, Београду. Био новинар ваљевског листа „Напред” (1978–1994), политички функционер у Лајковцу, управник лајковачке Градске библиотеке. Члан редакција „Књижевне речи” и „Књижевних новина”.
Од „Паликућа и Терезе милости пуне” (1976) до „Путникове циглане” (2016), написао је близу двадесет књига. Године 2012. изашла су његова изабрана дела у тринаест књига. Добитник награда „Иво Андрић”, „Нолитове”, „Бранко Ћопић”, „Бора Станковић”, „Меша Селимовић”, „Рачанске повеље”, „Жак Конфино”, „Стеван Сремац”, „Рамонда Сербика”...
Живи и пише у Лајковцу, Србија.

***

Спаси нас и помилуј
Писање некад и сад? Позиција писца, интелектуалца?
Писао сам некад, пре пола века, млад и неровашене душе, понадан да је важно то што пишем, а пишем и сада, састарео, загледан у зреник између овог и оног света, уверен да ће писанија моја „престати да важи” – чим Господ неког другог, место мене, на овај свет буде изаслао... Елем, некад, док сам био нико и ништа, у књижеству а и иначе, чинило ми се да сам неко и нешто, а сада, док се наоколо прича и доказује да сам, тобож, неко и нешто, у књижеству поготово, чини ми се, туго, да моје значење у свету никада ближе нули није стајало... Позиција писца, интелектуалца? Спаси нас, Господе, и помилуј!

***

Отићи или остати
Србија! Шта је та земља својој деци, има ли ико Отаџбине, данас?
Србија! Милошћу Творца, у Србији поносно живим! Покушавам да разумем оне којима не ваља овде... Покушавам, али само делимично успевам у томе. Све се, на крају, своди на паре, премда није све ни у парама!

***

Јашта него колевка
Мислите ли да је детињство колевка живота?
Колевка, јашта него колевка!